понедељак, 06. април 2020.

Острво (цео филм) За ученике Е-41,Е-42,М-41,Г-41

Јосиф за ученике Е-21,Е-22,Е-23,М-21,М-22,М-23,Г-21,Г-22


                                                                   ЈОСИФ



 Сваки човек, већ својим рођењем носи у себи благослов Божији, али постоје неки људи који успеју да својом доброделатношћу умноже многе дарове, и као такви буду благослов многима. Они добрим подвигом вере превазилазе себе и своје време тако што се непрестано издижу изнад свих недостатака и себичности својих савременика. Један од многих таквих примера је Јаковљев син Јосиф, Исаков унук, а Аврамов праунук. Попут Авеља и свог оца Јакова он је постао жртва братске зависти, и опет браћа понављају Каинов и Исавов промашај и мржњу. То илуструју библијске речи: „А браћа видећи да га отац љуби највећма између све браће, стадоше мрзити на њега тако да му не могаху лепе речи проговорити“ (Пост. 37, 4). Божија љубав је увек изнад људске мржње и тако Бог увек све преобрази на добро, што је већ и најављивао Јосифу у сну кад је сањао како са браћом везује снопље, и његов сноп се усправио, а њихови снопови иду око њега и клањају му се. После тога је сањао и други сан, како му се клањају сунце, месец и једанаест звезда (уп. Пост. 37, 5–10). Када је то саопштио оцу и браћи, братска мржња се само додатно увећала. Отац га је прекорио због тога, али „чуваше ове речи“ (Пост. 37, 11), знајући на основу многих својих боговиђења да Бог промишља о многима кроз праведнике. Јосифова браћа, заслепљени мржњом, нису могли да виде даље од своје борбе за опстанак, носили су од почетка злопамћење према брату (уп. Пост. 37, 2), и завишћу умножавали мржњу према бољем од себе, сматрајући да је незаслужено привилегован. Чекали су прву згодну прилику да се освете брату који није био по њиховој мери и вољи. А то се десило кад је једном приликом Јаков послао Јосифа да обиђе браћу, који су чували стадо. То је за њих била добра и погодна прилика да се освете брату, али и оцу. Ово је најстрашније стање човекове мржње, као нека опака злурадост када човек изгуби памет, распамети се до бесмисла. То показују њихове речи кад су видели Јосифа како им се приближава: „Гле, ево онога што сне сања. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: љута га је зверка појела ...“ (Пост. 37, 19–20). Међутим, нису сва браћа били истомислени. Рувим је саветовао да га баце у јаму желећи да га одатле изведе и врати оцу, Јуда их је у последњем тренутку спречио у злу предлажући да Јосифа продају Исмаилцима који су пролазили баш у том тренутку поред њих, путујући у Мисир (Египат). Продали су га за двадесет сребреника, а његове хаљине замочили у крв од закланог јарета. Послали су је са пуно злураде подлости оцу са намером да га што више ожалосте, и успели су у томе. Остаје питање о њима, како су се осећали у том тренутку? Испуњено или испразно? Сигурно је да њихова злурадост никада није преточена у праву радост, то је заиста немогуће. Они су остали и даље робови сопствене несигурности, што ће се показати у каснијим догађајима. Јосиф је, попут свога прадеде Аврама и оца Јакова, кренуо путем странствовања по земљи туђој. Одвојен од оца, који је патио мислећи да му је син мртав, био је чуван и руковођен Оцем свих отаца, Оцем небеским. Купио га је Петефрије, дворјанин фараонов, заповедник страже. Овде „господар његов виде да је Господ с њим, и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој ... а најпосле га постави над целим домом својим, и што год имаше њему даде у руке ...“ (Пост. 39, 3–4). Како у животу праведника скоро увек уз успех иде и искушење, тако је и Јосиф после почетног поверења свога господара дошао у веома тешку ситуацију. Наиме, жена његовог господара се загледала у њега, идући тако далеко у томе да му је предложила љубавну везу. Он је то одбио, ризикујући да буде понижен и омаловажен. Увређена жена је чекала и дочекала погодан тренутак освете оптужујући Јосифа да ју је напао и присиљавао на љубавни однос. Страшна оптужба на праведника. Упитајмо се колико би људи пристало на понуду и превару и колико се оваквих ствари догађа међу људима који све у животу подређују уживању и поседовању, без имало одговорности. Јосиф није пристао на тако нешто, тренутно је осрамоћен неправедно, оптужен и осуђен, али је из овог догађаја изашао као победник иако је проглашен кривим. Доспео је у тамницу где је својом добротом придобио наклоност тамничара, али и поштовање оних који су били заједно са њим заточени у тамници. То су били пехарник и хлебар мисирског цара који су уочили Јосифову доброту, али и друге велике дарове кад је пехарнику протумачио сан говорећи му да ће опет бити у ранијој служби, молећи га да га не заборави кад му се то догоди, док је хлебару рекао да ће бити кажњен вешањем. Пехарник је отишао из затвора и заборавио Јосифа, али кад је фараон уснио своје снове о седам дебелих и седам мршавих крава и седам једрих и седам штурих класова (уп. Пост. 41, 1–8), и потражио тумачење својих снова, пехарник се сетио Јосифа и предложио фараону да га позове, што је овај одмах прихватио. Јосиф је већ на почетку показао трезвену зрелост у вери, не истичући себе, рекао је: „То није у мојој власти, Бог ће јавити добро фараону“ (Пост. 41, 16). Говорећи ово, Јосиф истински сведочи Бога, а не размеће се собом и својим способностима, и у том смислу по саслушању фараоновог казивања о сновима говори: „Бог јавља фараону шта је наумио ...“ (Пост. 41, 25). После овог почетног опредељења у објашњењу он саопштава фараону да ће прво наступити седам плодних, а потом седам неплодних, гладних година, што значи опомену да се припреми током плодних година довољно хране да се преживе неплодне године. Овај догађај је за Јосифа значио нови почетак славе у двору фараоновом, где је он почаствован високим звањем (уп. Пост. 41, 42). Имао је тада тридесет година, носио је у себи жал за земљом отаца својих, али га то није обеснажило да ствара. Није му сметало то што је у „туђој“ земљи, ишао је за оним што му је Бог указивао и током седам родних година складиштио је вишак рода пшенице у житнице, бивши тако сав у служби чувања човековог живота, а не само фараона и његовог царства. Кад су наступиле гладне године, многи су долазили у Мисир да купе жито како би се прехранили. Јосифов отац Јаков, суочен са немаштином гладних година, чувши да у Мисиру има вишка жита, посла своје синове да купе храну, не знајући да је његов син Јосиф тамо. Јаков је послао све своје синове осим Венијамина, и кад је Јосиф видео своју браћу, препознао их је, али није хтео да им то каже. Тада се сети оних својих првих снова о себи и браћи, али им није ништа обелодањивао, само их је оптуживао да су уходе и због тога их је ставио у тамницу тражећи да доведу најмлађег брата Венијамина. Они су се тад сетили свога греха према Јосифу, али га нису препознали, заправо нису могли да замисле да је могуће да баш он тако успе, да буде први човек до фараона. Јосиф је наредио да им напуне судове житом и врате њихове паре којима су платили жито, као залог да ће довести Венијамина остао је Симеун. Јаков се никако није мирио са чињеницом да пошаље најмлађег сина у Мисир, али под притиском глади, пристао је. Тако су пошли са Венијамином у Мисир, пуни неисзвесности и несигурности. Једино је Јосиф чистог срца и пун радости чекао сусрет са браћом. Наредио је да се начини гозба. Кад је видео брата свога Венијамина „Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи где ће се наплакати, и ушав у једну собу онде плака ...“ (Пост. 43, 30). Али, још им се није хтео представити својим именом, још мало је хтео да сачека како би и сам био спреман за тај догађај. Пре тога им је учинио једну малу непријатност наредивши да у Венијаминову врећу ставе његову сребрну чашу, а потом да их претресу и оптуже тражећи да Венијамин остане као слуга код њега, а они да иду својим путем. Хтео је да их испроба, да ли су и даље тврда срца као што су били у вези са њим кад су га продали. На крају, не могавши више да се носи са узвишеним осећањима која су навирала из срца, „бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом фараонов. И рече им: Ја сам Јосиф, је ли ми отац још у животу? ... приступите ближе к мени, и приступише, а он рече: Ја сам Јосиф брат ваш кога продадосте у Мисир. А сад немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла овамо пред вама ради живота вашег ... и тако нисте ме ви послали овамо, него сам Бог ...“ (Пост. 45, 2–5). Само човек јаке вере може да опрости, тамо где нема вере нема ни праштања, постоји само злопамћење и злурада освета. Појединци чак и Бога оптерећују тражењем освете у своје име, без имало служитељске спремности да све сагледавају дубље и далекосежније. Јосиф је показао своју стварну доброту према браћи од почетка, а посебно кад су се они уплашили после очеве смрти. Он их разложно смирује говорећи: „Не бојте се, зар сам ја уместо Бога? Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост. 50, 19–20). Јосиф је успео у љубави, није себе стављао у први план, у свему је видео добру намеру Божију, трудећи се да и сам истрајава у добронамерности и добродетељи, не оптерећујући се себичним интересом. Био је стрпљив у опхођењу са свима, јер ништа није тражио само за себе. Због тога је без злопамћења опростио браћи, није пристао на понуду пожудне жене, није пао кад је доспео у тамницу. Остао је оптимиста и онда кад је безнађе са свих страна надирало на њега. Имајући живу и пуну љубав према свима, остао је непоколебљив у добродетељи. Кроз њега је сав Дом Израиљев стекао добро име и поверење код фараона и целе земље мисирске. Он је пропутио пут оцу и браћи из неплодних крајева у плодоносну земљу Мисирску. Није дозволио да га обеснажи било чији грех и промашај, све је видео како треба, али није престао да добро чини, стварао је у љубави и са љубављу, и као такав он је пример свима нама како треба побеђивати зло у себи и око себе. Он једноставно није дозволио да га било какво зло заведе на беспуће мржње, све што је радио било је у служби свеопштег бољитка, а не ради личне афирмације. Није тражио привилегије и олакшице у животу, бескомпромисно се суочавао са свим људским недостацима, никоме ништа не злопамтећи, али и не попуштајући пред неумесним захтевима зарад тренутног задовољства. Истина је и то да га је Бог често „посећивао“ на различите начине, али се он због тога није гордио него се непрестано смиривао пред великим даровима. Због тога је он заиста велики мисионар љубави Божије међу Мисирцима и претеча новог пресељења изабраног народа Божијег.

Света Тајна Свештенства 2.део за ученике Е-31, Е-32,Е-33,М-31,М-32,М33,Г-31,Г-32

Света тајна свештенства 1. део за ученике Е-31, Е-32,Е-33,М-31,М-32,М33,Г-31,Г-32

Свето Писмо-књига Цркве за ученике Е-11,Е-12,Е-13,М-11,М-12,М13,Г-11