уторак, 31. март 2020.

Црква као место тумачења и доживљаја Светог Писма и Светог Предања за ученике Е-11,Е-12,Е-13,М-11,М-12,М-13,Г-12,Г-12


                             СВЕТО ПИСМО
   


 Поред Светог Предања и Свето Писмо предстваља вид Божијег Откривења. Свето Писмо се назива још и Библија, по грчкој речи βίβλος, што значи књига. У Светом Писму Старог Завета је руком Светих Пророка најављен долазак Месије, Господа Исуса Христа, а у Новом Завету, руком Светих Апостола је описан Његов живот и спасоносна дела.
        Свето Писмо Старог и Новог Завета су једна и јединствена књига, пошто је централна личност у њима један исти Господ – Исус Христос, који је Алфа и Омега Откривења. О јединству Светог Писма сведочи и блажени Августин који каже: "Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива".
         Нови Завет је испуњење Старог Завета, јер је Христос у потпуности испунио Стари Завет. У Његовој Личности су се остварила сва старозаветна пророштва и очекивања. Потврду овоме налазимо у Христовим речима: Нисам дошао да укинем закон и пророке, дошао сам да их испуним (Мт. 5, 17). У Новом Завету ступа на снагу Јеванђеље (грч. Εύαγγέλιον – Блага вест), које не противречи Закону[1]. Стога, нико не може да тврди да је истинити следбеник Мојсија, ако не верује да је Христос Бог.

                                                Стари Завет – наслеђе Цркве

         Свети Оци су свагда настојали да сачувају богатство Старог Завета, сматрајући га наслеђем Цркве. Бог је најпре изабрао Израиљ да буде прималац и носилац истине Откривења, а у Новом Завету ову истину прима Црква, која добија назив нови Израиљ. Стари, по сведочанству св. Јустина Философа, управо и припада Цркви, а не Јудејима, јер, по светоотачком учењу, цео Стари Завет јесте Црква у развоју. Када се у првим вековима Хришћанства употребљавала реч "Писмо" или "Писма" онда се мислило на Стари Завет, те се у овом значењу она користи и у Символу вере, и под њом се подразумевају сва старозаветна пророштва и очекивања.
         Црква је своју веру у Христа у Старом Завету и у Новом Завету пројављивала првенствено у богослужењу. Целокупни богослужбени живот је заснован на уверењу да постоји један истинити и вечни Завет који је Бог склопио са људима, као и да постоји потуно сагласје између Пророка и Апостола. У прилог томе је и чињеница да су пророчке књиге и Псалми били окосница богослужења у раној Цркви. Наиме, Јеванђеља нису била одмах написана, те отуда и нису могла бити једини извор сазнања о Богу. Она су се постепено рађала у крилу Цркве, и то превасходно у њеном литургијском животу. Сагласје између два Завета се види и у томе што су називи многих празника из Старог Завета у Цркви остали исти (Пасха, Педесетница и др.), будући да су представљали праобраз догађаја Новог Завета.
Јак утицај Старог Завета се огледа и у богословљу новозаветних списа. Пролог Јовановог Јеванђеља је под неоспорним утицајем мудроносних књига Старог Завета. У посланицама Апостола Павла Римљанима и Јеврејима је очигледан утицај старозаветних законских књига. У личностима и догађајима Старога Завета Свети Оци су видели "праслике" и "иконе" будућих стварности из живота Христовог и живота Цркве.

Свето Писмо и Свето Предање

         Садржај Светог Писма се најбоље разоткрива у светлости Светог Предања. О Светом Писму се и не може говорити мимо Предања, нити се без њега може правилно схватити и уистинудоживети. Једино помоћу Предања његов садржај остаје увек жив и приступачан. Свето Писмо није записани извештај историјског Предања или усмене поуке, него је оно дато у Предању и постоји упоредо са њим. Другим речима, Предање је правилно схваћено Свето Писмо.
          Разумети Свето Писмо, значи открити најдубљи смисао и значење Откривења као историје спасења. Услов исправног тумачења Светог Писма јесте његово доживљавање у Цркви у којој је оно настало. Због тога Црква никада Свето Писмо није видела издвојено из оквира Откривења, те је из истог разлога одбацила као страно и неприхватљиво протенстантско начело Solla scriptura – само Писмо. Наиме, рећи да је Свето Писмо самодовољно, значи одсећи га од Цркве као његовог светотајинског извора.

Живот у Цркви – кључ разумевања Светог Писма

          Црква проповеда Христа, а не само Свето Писмо. Она је, као Тело Христово, на првом месту и она даје пуноту Светом Писму које једино у њој и може бити правилно протумачено. Јеретици и они који су изван Цркве, немају кључ за разумевање духа Писма. Писац ране Цркве, Тертулијан, није хтео ни да разговара са јеретицима о Светом Писму, сматрајући да они немају право да се њиме служе пошто им не припада. По Светом Иринеју Лионском, јеретици "преиначују чињенице из Светог Писма и будући да су слепи за истину, они се противе сопственом спасењу". Св. Атанасије Велики истиче да навођење појединих одељака издвојених из целине Светог Писма и занемаривање свеукупног смисла води у странпутицу. Јеретици не излажу речи Божије ни у вези са истином вере, нити у вези са порукама Светог Писма, и не увиђају његов циљ. Св. Јероним сведочи да се Јеванђеље не састоји само из речи Писма, него из његовог значења: "Не на површини, него у сржи, не у лишћу беседе, него у корену значења. Свето Писмо је корисно за слушаоце само онда када се изговара са Христом, када се излаже са Светим Оцима и када се не проповеда без Светога Духа".

 Савременост и свевременост Светог Писма

          Господ Христос објављује своје речи сваком нараштају, а Светим Духом оне постају разумљиве сваком члану Цркве и црквеној заједници у целини. Речи Светог Писма имају за циљ да доведу вернике у везу са Господом Христом, благодатним дејством Светог Духа. Апостоли су прво упознали Господа Христа кроз његова дела, а потом су вјеровали Писму и ријечи коју рече Исус (Јн. 2, 22). За разлику од њих, доцнија поколења истину о Христу сазнају слушањем или читањем речи о Њему, а потом упознају Његову Личност у Цркви као заједници, а превасходно у Светој Тајни Евхаристије.
           Свето Писмо је увек савремена књига јер је упућена свим нараштајима рода људског, јер проповеда Господа Христа Који је дошао и Који ће поново доћи. То и значе Христове речи: Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи (Мк. 13, 13). Речи записане у Светом Писму јесу ријечи вјечног живота (Јн. 6, 68), јер верне који их слушају и извршују, уводе у Царство Будућег века.

Јаковљева борба за ученике Е-21,Е-22.Е-23,М-21,М-22,М23,Г-21,Г-22


                                                        ЈАКОВЉЕВА БОРБА

 Аврамов унук, Исаков син Јаков својим подвигом стицања првенства, а не наслеђивања, на најбољи могући начин показује да је живот стална одговорност стицања новог, а не статизам наслеђивања туђег. Наиме, он је био млађи син Исаков, његов старији брат Исав је имао „предност“ на основу Закона, само због тога што се први родио. Али није имао и одговорност чувања те предности, при првом сусрету са неком потребом, конкретном глађу, он је продао наслеђено првенство млађем брату, показујући на тај начин нестваралаштво и неодговорност. Тек кад је изгубио, заправо кад се одрекао дара, он је разумео какве привилегије носи оно што је он јефтино продао, за једну порцију хране. Заправо, његов проблем је и био то што је све посматрао само из перспективе нестваралачког интереса, што га је и довело до тога да под теретом глади прода првенство. Своју нестваралачку несигурност, двоумљење и дволичност испољио је и онда кад је требало да се реализује оно што је учинио. Овде имамо и једну врло интересантну појаву, Ревека, мајка Јаковљева и Исавова, препознаје Јакова као достојнијег да прими благослов првенца, иако је Исав „отворио њену утробу“. Она види даље од устаљених форми наслеђа по принципу неког затвореног поретка, зна добро своје синове и баш због тога што их обојицу воли, она је реална у расуђивању. Међутим, овде имамо врло интересантан поступак мајке и млађег сина, која је наизглед усмерена против оца и старијег сина, али није баш тако. Овде је реч о једном дубоко реалном приступу животу, и стварном поштовању неоспорне чињенице да је Исав Јакову продао првенаштво. Неоспорна је, такође, овде превара која је учињена старом и ослепелом Исаку, Исав се сам одрекао оног што је имао, тако да он није преварен. Али је веома интересантна његова реакција: „Близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата свога“ (Пост. 27, 41). На овај начин он показује стварну незрелост за животну динамику, јер не тражи решење него умишља да ће елиминацијом другога сам успети у животу, а крајњи циљ му је само то да ожалости другога, јер је сам изгубио животну радост. Мајка Ревека и овога пута поступа одговорно, спречава даљи сукоб и предлаже сину Јакову да се склони од беса Исавовог, док се све не смири. Ово је заиста мудар савет одговорне мајке која чува мир у кући, што Јаков прихвата и склања се код Ревекиног брата Лавана. На то пристаје и Исак, и тако почиње Јаковљева дуга борба са Богом, људима и самим собом. Он креће у Харан и на том путу је удостојен многих чудесних догађаја и великог богојављења. Сигурно, највеће и најчудесније богојављење јесте ветиљско виђење, заправо сновиђење, тајанствене небеске лествице која спаја небо и земљу, и по којој анђели силазе на земљу и пењу се на небо, док он слуша Божије обећање: „сви народи на земљи благословиће се у теби“ (Пост. 28, 14). Овај поновљени благослов, раније обећан Авраму показује да Бог све што даје даје преко благословених људи као дар свима, а не само онима којима то говори у одређеном тренутку. Интересантно је да Јаков прелива уљем камен на коме је спавао (уп. Пост. 28, 18), а не приноси крвну жртву попут Ноја после потопа, или Аврама у неким другим ситуацијама. Овај детаљ је врло интересантан и илустративан. Сведочи Јаковљеву зрелост у вери и спремност да благодарењем покаже не само захвалност Богу, него и стваралачку будност. Сви каснији догађаји из његовог живота то потврђују. Почев од благословене женидбе, бројног потомства и великог иметка. Наравно, у човековом животу успех увек прати и завист неуспешних. Тако је било и са Јаковом и синовима Лавановим, што опет доводи до Јаковљевог новог бекства, овог пута то је враћање у дом очев после двадесет година боравка у земљи туђој (уп. Пост. 31, 38). То је учинио по благослову Божијем, и то тако што је Бог и самог Лавана спремио на тако нешто (уп. Пост. 31, 29), тако да су на крају успоставили савез. Сведочанство тога било је то што су начинили бедем од камења, и то место назвали Галед (Миспа), и тада је Лаван изговорио речи: „Нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо гледати један другога“ (Пост. 31, 49). Врло је интересантно да се овде Јаков заклео „страхом оца свога Исака“ (Пост. 31, 53). А „страх Исаков“ је родитељско старање и брига о одсутном сину који је морао да побегне од братске освете, преточени у топлу молитву Богу. То је она унутрашња снага коју је имао Јаков у себи, а која је додатно ојачавана многим богојављењима. Наравно, као одговоран човек, он се суочавао и са одређеним страховима, а највећи страх га је обузео при помисли на сусрет са Исавом после двадесет година. Два веома интересантна догађаја обележила су Јаковљев живот непосредно по изласку из Лавановог дома, а током пута према постојбини. Први је чудесна борба, небивало боговиђење, које се десило током ноћи: „кад Јаков оста сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га по зглавку у стегно, те се јаков ишчаши ... Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити док ме не благословиш. А човек рече: Како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одсада се нећеш звати Јаков него Израиљ, јер си се јуначки борио с Богом и с људима и одолео си. А Јаков запита: Како је теби име? А он рече: Што питаш како ми је име? И благослови га онде. И Јаков надеде име оном месту: Фануил; јер вели: Бога видех лицем к лицу, и душа се моја избави ...“ (Пост. 32, 24–31). Као што је раније Авраму Бог променио име у Аврам, тако и сада Јакову даје име Израиљ, које касније постаје једно од имена Изабраног народа Божијег. То име носи у себи изузетну поруку не само једном човеку, и не само о животу једног човека, постаје опште име човекове успешности. Заправо, највећи Јаковљев успех је то што је препознао 50 51 и исповедио боговиђење, и није се затворио у своју себичну самодовољност. Није умислио да због тога треба да другима намеће себе и своје ставове. То га је још више отворило, што потврђују његове речи приликом сусрета са братом Исавом: „Кад видех лице твоје као да видех лице Божије ...“ (Пост. 33, 10). Њега је боговиђење ослободило сваког страха, и он је тако достигао несагледиве висине и дубине богољубља и човекољубља.

"све ми је дозвољено али све не користи..." За ученике Е11,Е12,Е13,М11,М12,М13,Г11,Г12

уторак, 24. март 2020.

Приношење Исака на жртву За ученике Е-21,Е-22,Е-23, М-21,М-22,М-23,Г-21,Г-22


Приношење Исака на жртву



Годину дана после јављања Бога Авраму у виду тројице путника, испунило се предсказање Господа: Авраму и Сари родио се син, ког су они назвали Исаком. Авраму је тада било сто година, а Сари деведесет. Они су веома љубили свог јединца сина.
 Када је Исак порастао, Бог је пожелео да узвиси веру Аврамову и научи кроз њега све људе љубави према Богу и послушању вољи Божијој. Бог се јавио Авраму и рекао: "узми сина твога јединца Исака, којег ти љубиш, иди у земљу Мориа, и принеси њега на жртву не гори, коју ти Ја покажем".
 Аврам се повиновао. Њему је било веома жао свог јединца сина, којег је љубио више, него самог себе. Али Бога је он љубио више од свега и веровао је Њему савршено, и знао је, да Бог никада и ништа лоше не жели. Он је устао у рано јутро, оседлао магаре, узео са собом сина Исака и двојицу слугу; узео дрва и ватру за сажежење и кренуо на пут.
 Трећег дана пута пришли су к гори, коју му је показао Господ. Аврам је оставио слуге и магаре под гором, узео ватру и нож, а дрва поставио на Исака и пошао са њим уз гору.
Када су њих двојица ишли на гору, Исак упита Аврама: "Оче мој! Имамо ватру и дрва, а где је јагње за жртво-приношење?" Приношење Исака на жртву
     За такву веру, љубав и послушање Бог је благословио Аврама и обећао, да ће имати потомства тако много, као звезда на небу и као зрна песка на обали мора, и да ће у његовом потомству добити благослов сви народи на земљи, тојест да ће из његовог рода доћи Спаситељ света.
     Приношење Исака на жртву било је праобразом или предсказањем људима о Спаситељу, Који ће, будући Син Божији, бити дат Својим Оцем на крсну смрт, на жртву за грехе свих људи.
      Исак, се јавља као праобраз Спаситеља две хиљаде година пре Рођења Христовог, пред-изображавајући, по вољи Божијој, Исуса Христа. Он је, као и Исус Христос, безропотно ишао на место жртвовања. Како је Исус Христос носио на Себи Крст, тако је и Исак на себи носио дрва за жртвоприношење.
       Гора, на којој је Аврам приносио на жртву Исака, добила је назив гора Мориа. Касније на тој гори, поставио је Цар Соломон, по упутству Божијем, Јерусалимски храм.

Aвраам за ученике Е-21,Е-22,Е-23,М-21,М-22,М-23,Г-21,Г-22


                                                             АВРААМ


  Аврам је живео у земљи Халдејској, недалеко од Вавилона. Он је био потомак Симов, и са свом својом породицом, сачувао је истиниту веру у Бога. Он је био богат, имао је много стоке, сребра и злата, и много слугу; али није имао деце и туговао је због тога.
  Бог је изабрао праведног Аврама, да сачува истиниту веру, кроз његово потомство, за цело човечанство. А да би сачувао њега и његово потомство од његовог рођеног незнабожачког народа (зато што је међу сродним људима - било лако могуће научити се идолопоклонству), Бог се јавио Авраму и рекао:
  "Изиђи из земље твоје и из дома оца твојега у земљу, коју ти Ја покажем. Ја ћу направити од тебе велики народ и благословићу тебе и уздићи ћу име твоје. И благословиће се тобом сва племена земаљска", тојест у том народу - у Аврамовом потомству, временом родиће се, првим људима обећани, Спаситељ света, Који ће благословити све народе на земљи.
  Авраму је било у то време седамдесет пет година. Он се повиновао Господу, узео жену своју Сару, сестрића Лота и сво имање, које је стекао, све слуге своје, и преселио се у земљу, коју му је показао Господ. Та земља називала се хананском и била је врло плодородна. Тамо су тада живели хананеји. То је био један од најнечастивијих народа. Хананеји су били потомци Ханана, сина Хамовог. Ту се Господ поново јавио Авраму и рекао: "Сву земљу, коју ти видиш, Ја ћу дати теби и твојем потомству". Аврам је направио жртвеник и принео Богу захвалну жртву.
  После тога земља хананска почела се називати заветованом, то јест обећаном, пошто је Бог обећао да ће је дати Авраму и његовом потомству. А сада она се назива Палестином. Налази се та земља на источној обали Средоземног мора, и по средини њеној тече река Јордан.
  Када су се стада Аврамова и Лотова тако размножила, да им је постало тесно и кад су међу њиховим пастирима почеле избијати непрестане свађе, тада су они решили мирно да се разиђу.
  Аврам рече Лоту: "Да не буде раздора међу нама, јер смо род. Није ли сва земљапред тобом? Одвоји се од мене ако ћеш ти - надесно, а ја ћу - налево".
Лот је изабарао себи долину јорданску и населио се у Содому. А Аврам је остао да живи у земљи Хананској, и населио се близу Хеврона, у дубрави Мамрији. Тамо око храста Мамријског, он је раширио свој шатор и направио жртвеник Господу
Мелхиседек благословљава Аврама
  Кратко време, после тога како се Лот населио у Содому, суседни цар Еламски напао је на Содом, уништио град и узео у плен људе и имовину. Међу заробљенима био је и Лот.
  Аврам, сазнавши за то, одмах је сабрао своје слуге (318 људи), позвао у помоћ суседе, сустигао непријатеље, напао на њих, и отео им сав плен.
  Када се Аврам враћао, њега су дочекали свечано. Мелхиседек који је био свештеник Бога Свевишњега и цар Салимски, принео је Авраму на поклон хлеб и вино и благословио га.
  О Мелхиседеку - о његовом пореклу и смрти, не зна се ништа. Име Мелхиседек значи цар правде: реч салим значи свет. Мелхиседек је праобраз Исуса Христа: као Мелхиседек који је био у исто време и свештеник и цар, тако је и Исус Христос Првосвештеник и Цар. Како за Мелхиседека није указан почетак, ни крај живота његовог - жив је у векове - тако је и Христос вечни Бог, Цар и Првосвештеник; и ми називамо Исуса Христа - Првосвештеником у векове по чину Мелхиседековом. И како је Господ наш Исус Христос дао нама под видом хлеба и вина Тело и Крв Своју, тј. св. причешће, тако и Мелхиседек, праобраз Спаситеља, принео је Авраму хлеб и вино, и као старији благословио је Аврама.
Аврам је са захвалношћу примио од Мелхиседека благослов и подарио му десети део свог плена.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": главе 12, 14, 15, 16, 17.



понедељак, 23. март 2020.

Крштење и Миропомазање за ученике треће године Е31,Е32,Е33,Г31,Г32,М31,М32,М33


У нашој Светој Цркви постоји седам Светих Тајни.  То су Света Тајна Крштења, Света Тајна Миропомазања, Света Тајна Причешћа – Литургија, Света Тајна Свештенства,  Света Тајна Покајања, Света Тајна Брака и Света Тајна Јелеосвећеа.
Свето Крштење је прва и кључна тајна наше вере и живота. Њу је основао сам Господ Исус Христос када је пред своје Вазнесење послао своје Апостоле на пут и рекао им: „Идите и научите све народе крсетћи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И ако се ко поново не роди водом и духом не може ући у Царство Небеско.“ Ово је непоновљива Света Тајна тј. примамо је само једном, што није случај са Причешћем где га особа прима више пута у животу.
Зато је Света Тајна Крштења прва Христова благовест, Његово јеванђеље роду људскоме. Она је неопходни услов нашег спасења зато је и Спаситељ Исус Хрисотс рекао „ко поверује и крсти се  спашће се а ко не поверује осудиће се “. То је Света Тајна почетак вечног живота, укључење у Христов Живот. Светом Тајном Крштења новокрштени постаје дете Божије и члан Цркве Христове, која је стуб и тврђава истине. Господ је рекао : „ја сам зато рођен, зато сам дошао у овај свет да сведочим истину. И ја сам са вама у све дане до свршетка века“. То значи да је он свагда присутан у Својој Цркви и да је Црква Његово Богочовечанско тело, а сви хришћани крштењем постају чланови тог Богочовечанског  Спаситељевог  тела, заједничари заједнице верних у Духу Светом. Новокрштеном црква постаје духовна мати и пружа му извор благодати и духовног живота.
Појединости које треба знати:
·       Кум треба да буде одрасла православна особа (родитељи и рођаци обично не могу бити кумови детету)
·       Дете може бити крштено у правосланој цркви па и услучају да родитељи нису православе вере
·       Новокрштене  би требало да добије хришћанско словенско име или име неког светитеља
·       Ако ситуација (здравствено стање, као претња могућој смрти) крштење се може обавити по скраћеном поступку. У том случају овај чин може обавити и бабица приликом порођаја крстолико уздижући дете у ваздух изговарајући „Крштава се слуга (ако је мушко или слушкиња ако је женско) у име Оца и Сина и Светога Духа“ касније ако дете преживи свештеник допуни ову Свету Тајну. Сходно томе ова Света Тајна није ограничена ни временом ни простором тј. може се вршити било где и било када ако ситуација тако налаже.
·       Страосна доб не представља сметњу за примање Свете Тајне
·       За крштење је потреба вода, бело платно (пешкир), кум, свећа
Уз саму Свету Тајну Крштења, на самом крају, је сабрана и Света Тајна Миропомазања. Прочитавши молитву свештеник врши помазивање, Светим Миром, свих наших чула кроз која примамо свет и доживљавамо живот. На тај начин новокрштени добија благодат Светога Духа. Свето Миро спремају патријарх  и владике кувајућу га од преко тридесет мирисних трава и уља  и потом освећују.  Иза овог следи три пута опход око крстионице, или вход у вечност, када новокрштени заједно са кумом и свештеником чине тај опход. Сечење косе представља прву жртву новокрштенога који као хришћанин посвећује себе, почевши од своје главе, Христу.
Питања:
1.     Колико пута се крштавамо у животу?
2.     Где и ко све може да крсти дете?
3.     Може ли се особа крстити ако су му родитељи будисти?
4.     Имам 75 година, да ли могу да се крстим?
5.     Шта постајем крштењем?




среда, 18. март 2020.

И, познаћете истину, и истина ће вас ослободити. Јован 8:32