СВЕТО ПИСМО
Поред
Светог Предања и Свето Писмо предстваља вид Божијег Откривења. Свето
Писмо се назива још и Библија, по грчкој речи βίβλος, што значи књига. У Светом
Писму Старог Завета је руком Светих Пророка најављен долазак Месије, Господа
Исуса Христа, а у Новом Завету, руком Светих Апостола је описан Његов живот и
спасоносна дела.
Свето Писмо Старог и Новог Завета су
једна и јединствена књига, пошто је централна личност у њима један исти Господ
– Исус Христос, који је Алфа и Омега Откривења. О јединству Светог Писма
сведочи и блажени Августин који каже: "Нови Завет се у Старом скрива, а
Стари Завет се у Новом открива".
Нови Завет је испуњење Старог Завета,
јер је Христос у потпуности испунио Стари Завет. У Његовој Личности су се
остварила сва старозаветна пророштва и очекивања. Потврду овоме налазимо у
Христовим речима: Нисам дошао да укинем закон и пророке, дошао сам да их
испуним (Мт. 5, 17). У Новом Завету ступа на снагу Јеванђеље (грч. Εύαγγέλιον –
Блага вест), које не противречи Закону[1]. Стога, нико не може да тврди да је
истинити следбеник Мојсија, ако не верује да је Христос Бог.
Стари Завет – наслеђе
Цркве
Свети Оци су свагда настојали да
сачувају богатство Старог Завета, сматрајући га наслеђем Цркве. Бог је најпре
изабрао Израиљ да буде прималац и носилац истине Откривења, а у Новом Завету
ову истину прима Црква, која добија назив нови Израиљ. Стари, по сведочанству
св. Јустина Философа, управо и припада Цркви, а не Јудејима, јер, по
светоотачком учењу, цео Стари Завет јесте Црква у развоју. Када се у првим
вековима Хришћанства употребљавала реч "Писмо" или "Писма"
онда се мислило на Стари Завет, те се у овом значењу она користи и у Символу
вере, и под њом се подразумевају сва старозаветна пророштва и очекивања.
Црква је своју веру у Христа у Старом
Завету и у Новом Завету пројављивала првенствено у богослужењу. Целокупни
богослужбени живот је заснован на уверењу да постоји један истинити и вечни
Завет који је Бог склопио са људима, као и да постоји потуно сагласје између
Пророка и Апостола. У прилог томе је и чињеница да су пророчке књиге и Псалми
били окосница богослужења у раној Цркви. Наиме, Јеванђеља нису била одмах
написана, те отуда и нису могла бити једини извор сазнања о Богу. Она су се
постепено рађала у крилу Цркве, и то превасходно у њеном литургијском животу.
Сагласје између два Завета се види и у томе што су називи многих празника из
Старог Завета у Цркви остали исти (Пасха, Педесетница и др.), будући да су
представљали праобраз догађаја Новог Завета.
Јак утицај Старог Завета се огледа и у богословљу
новозаветних списа. Пролог Јовановог Јеванђеља је под
неоспорним утицајем мудроносних књига Старог Завета. У посланицама Апостола
Павла Римљанима и Јеврејима је очигледан утицај старозаветних законских књига.
У личностима и догађајима Старога Завета Свети Оци су видели
"праслике" и "иконе" будућих стварности из живота Христовог
и живота Цркве.
Свето
Писмо и Свето Предање
Садржај Светог Писма се најбоље разоткрива у
светлости Светог Предања. О Светом Писму се и не може говорити мимо Предања,
нити се без њега може правилно схватити и уистинудоживети. Једино помоћу
Предања његов садржај остаје увек жив и приступачан. Свето Писмо није записани
извештај историјског Предања или усмене поуке, него је оно дато у Предању и
постоји упоредо са њим. Другим речима, Предање је правилно схваћено Свето
Писмо.
Разумети Свето Писмо, значи открити
најдубљи смисао и значење Откривења као историје спасења. Услов исправног
тумачења Светог Писма јесте његово доживљавање у Цркви у којој је оно настало.
Због тога Црква никада Свето Писмо није видела издвојено из оквира Откривења,
те је из истог разлога одбацила као страно и неприхватљиво протенстантско
начело Solla scriptura – само Писмо. Наиме, рећи да је Свето Писмо самодовољно,
значи одсећи га од Цркве као његовог светотајинског извора.
Живот
у Цркви – кључ разумевања Светог Писма
Црква проповеда Христа, а не само
Свето Писмо. Она је, као Тело Христово, на првом месту и она даје пуноту Светом
Писму које једино у њој и може бити правилно протумачено. Јеретици и они који
су изван Цркве, немају кључ за разумевање духа Писма. Писац ране Цркве,
Тертулијан, није хтео ни да разговара са јеретицима о Светом Писму, сматрајући
да они немају право да се њиме служе пошто им не припада. По Светом Иринеју
Лионском, јеретици "преиначују чињенице из Светог Писма и будући да су
слепи за истину, они се противе сопственом спасењу". Св. Атанасије Велики
истиче да навођење појединих одељака издвојених из целине Светог Писма и
занемаривање свеукупног смисла води у странпутицу. Јеретици не излажу речи
Божије ни у вези са истином вере, нити у вези са порукама Светог Писма, и не
увиђају његов циљ. Св. Јероним сведочи да се Јеванђеље не састоји само из речи
Писма, него из његовог значења: "Не на површини, него у сржи, не у лишћу
беседе, него у корену значења. Свето Писмо је корисно за слушаоце само онда
када се изговара са Христом, када се излаже са Светим Оцима и када се не
проповеда без Светога Духа".
Савременост и свевременост Светог Писма
Господ Христос објављује своје речи
сваком нараштају, а Светим Духом оне постају разумљиве сваком члану Цркве и
црквеној заједници у целини. Речи Светог Писма имају за циљ да доведу вернике у
везу са Господом Христом, благодатним дејством Светог Духа. Апостоли су прво
упознали Господа Христа кроз његова дела, а потом су вјеровали Писму и ријечи
коју рече Исус (Јн. 2, 22). За разлику од њих, доцнија поколења истину о Христу
сазнају слушањем или читањем речи о Њему, а потом упознају Његову Личност у
Цркви као заједници, а превасходно у Светој Тајни Евхаристије.
Свето Писмо је увек савремена књига
јер је упућена свим нараштајима рода људског, јер проповеда Господа Христа Који
је дошао и Који ће поново доћи. То и значе Христове речи: Небо и земља ће
проћи, али ријечи моје неће проћи (Мк. 13, 13). Речи записане у Светом Писму
јесу ријечи вјечног живота (Јн. 6, 68), јер верне који их слушају и извршују,
уводе у Царство Будућег века.