среда, 06. мај 2020.

Испуњење старозаветних пророштава у Исусу Христу за ученике другог разреда

                                           ПСАЛМИ ДАВИДОВИ


Сигурно је да није Давид аутор свих псалама, иако је општеприхваћено
име: Псалми Давидови. То најбоље показује 137. псалам у коме богоизабрани
народ тугује због вавилонског ропства, а знамо да је Давид царовао од 1010
до 970, а вавилонско ропство је почело негде око 582. године. Дакле, више
аутора је писало псалме и негде око 170. године пре Христа је завршено
њихово писање. У псалмима је сажето све што садрже друге старозаветне
књиге, историја стварања, историја изабраног народа, пророштва о спасењу.
Такође, у њима је садржано све што подразумева животно трагање свакога
човека, уз јасну богочовечанску поруку о спасењу света и човека.

                                      МЕСИЈАНСКИ ПСАЛМИ

То су они псалми који говоре о великим и славним делима Христовим
пре него што су се стварно догодила, са прецизношћу и тачношћу. Пажљивим
поређењем текста у Псалмима са новозаветним текстом о конкретном
догађају видимо да је псалмопојац заиста видео унапред оно што се
догодило касније. Да бисмо могли боље да пратимо све то, испод наведеног
текста из псалама записано је новозаветно место које потврђује испуњење
предсказаног.
1. Христос, Син Божији:
„Ти си Син мој, Ја те данас родих“ ( Пс. 2, 7).
Мт. 3, 17.
Васкрсење:
2. „Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој
види трулење“ (Пс. 16, 10).
Мк. 16, 6–7.
Ругање на Голготи:
3. „Сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом: Ослонио се на Господа,
нека му помогне, нека га избави ако га милује“ (Пс. 22, 7–8).
Лк. 23, 35.
Подела Христових хаљина на Голготи:
4. „Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб“ (Пс. 22, 18).
Мт. 27, 35–36.
Лажни сведоци:
5. „Усташе на ме лажни сведоци; што не знам, за оно ме питају“ (Пс. 35, 1).
Мк. 14, 57–58.
108 109
Јудина издаја:
6. „Човек мира мога, у кога се уздах, који јеђаше хлеб мој, подиже пету на
ме“ (Пс. 41. 9).
Лк. 22, 47–48.
Оцат на Крсту:
7. „Дају ми жуч да пијем, и у жеђи мојој поје ме оцтом“ (Пс. 60, 21).
Мт. 27, 34.
Вазнесење:
8. „Ти си изашао на висину, и довео си робље, примио дарове за људе, а и за
оне који се противе да овде обитаваш, Господе“ (Пс. 68, 18).
Мк. 16, 19; 1. Кор. 15, 4; Еф. 4, 8.
Молитва за непријатеље:
9. „За љубав моју устају на мене, а ја се молим“ (Пс. 109, 4).
Христова свештеничка служба:
Лк. 23, 34.
Христова свештеничка служба:
10. „Господ се заклео и неће се покајати: Ти си свештеник довека по реду
Мелхиседекову“ (Пс. 110, 4).
Јевр. 5, 5–6.

ОБЈАШЊЕЊЕ: Ознаке у загради нпр. ПС. 110,4 означавају ,пс је псалм, 110 је број псалма, а 4 је стих псалма.
Ове друге ознаке су ознаке новозаветних текстова, нпр „Мт“ је Матејево јеванђеље, „Мк“ је Марко, „Јевр“ је посланица Јеврејима...

ЗAДАТАК: У Псалтиру (књига са псалмима) пронаћи било која два, овде, поменута псалма и наћи новозавјетне стихове у којима се потврђују ти псалми.

П.С. ако немате књигу Старог и Новога завета, потражите на Интернету.

понедељак, 04. мај 2020.

Из живота светих за ученике првр године


                 
                   

                          Житије светог Вукашина из Клепаца


Овај Православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).
Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани који су преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.
Када је 1941. године дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на „неким шумским радовима“, али изгледа да се био склонио „у шуму“, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.
Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао .
Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић“.
Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос.
Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке „Независне Државе Хрватске“, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао:
„Ради ти, дијете, свој посао!“
Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.
Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у Ман. Св. Арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско- Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић (студент Академије СПЦ за конзервацију и обнову).
На Св. Апостола и Јеванђелиста Јована Св. Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим свештеномученицима и мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео.
У Манастиру Тврдошу насликана је икона Св. Вукашина и спеван му је Тропар.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као мученик, унет је у Именослов Српске Православне Цркве.
Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару (29. мај по новом календару).


Св. Владика Николај Велимировић (филм у једном делу) За ученике Е41,М41, Е31,Е32,М32Е31

понедељак, 06. април 2020.

Острво (цео филм) За ученике Е-41,Е-42,М-41,Г-41

Јосиф за ученике Е-21,Е-22,Е-23,М-21,М-22,М-23,Г-21,Г-22


                                                                   ЈОСИФ



 Сваки човек, већ својим рођењем носи у себи благослов Божији, али постоје неки људи који успеју да својом доброделатношћу умноже многе дарове, и као такви буду благослов многима. Они добрим подвигом вере превазилазе себе и своје време тако што се непрестано издижу изнад свих недостатака и себичности својих савременика. Један од многих таквих примера је Јаковљев син Јосиф, Исаков унук, а Аврамов праунук. Попут Авеља и свог оца Јакова он је постао жртва братске зависти, и опет браћа понављају Каинов и Исавов промашај и мржњу. То илуструју библијске речи: „А браћа видећи да га отац љуби највећма између све браће, стадоше мрзити на њега тако да му не могаху лепе речи проговорити“ (Пост. 37, 4). Божија љубав је увек изнад људске мржње и тако Бог увек све преобрази на добро, што је већ и најављивао Јосифу у сну кад је сањао како са браћом везује снопље, и његов сноп се усправио, а њихови снопови иду око њега и клањају му се. После тога је сањао и други сан, како му се клањају сунце, месец и једанаест звезда (уп. Пост. 37, 5–10). Када је то саопштио оцу и браћи, братска мржња се само додатно увећала. Отац га је прекорио због тога, али „чуваше ове речи“ (Пост. 37, 11), знајући на основу многих својих боговиђења да Бог промишља о многима кроз праведнике. Јосифова браћа, заслепљени мржњом, нису могли да виде даље од своје борбе за опстанак, носили су од почетка злопамћење према брату (уп. Пост. 37, 2), и завишћу умножавали мржњу према бољем од себе, сматрајући да је незаслужено привилегован. Чекали су прву згодну прилику да се освете брату који није био по њиховој мери и вољи. А то се десило кад је једном приликом Јаков послао Јосифа да обиђе браћу, који су чували стадо. То је за њих била добра и погодна прилика да се освете брату, али и оцу. Ово је најстрашније стање човекове мржње, као нека опака злурадост када човек изгуби памет, распамети се до бесмисла. То показују њихове речи кад су видели Јосифа како им се приближава: „Гле, ево онога што сне сања. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: љута га је зверка појела ...“ (Пост. 37, 19–20). Међутим, нису сва браћа били истомислени. Рувим је саветовао да га баце у јаму желећи да га одатле изведе и врати оцу, Јуда их је у последњем тренутку спречио у злу предлажући да Јосифа продају Исмаилцима који су пролазили баш у том тренутку поред њих, путујући у Мисир (Египат). Продали су га за двадесет сребреника, а његове хаљине замочили у крв од закланог јарета. Послали су је са пуно злураде подлости оцу са намером да га што више ожалосте, и успели су у томе. Остаје питање о њима, како су се осећали у том тренутку? Испуњено или испразно? Сигурно је да њихова злурадост никада није преточена у праву радост, то је заиста немогуће. Они су остали и даље робови сопствене несигурности, што ће се показати у каснијим догађајима. Јосиф је, попут свога прадеде Аврама и оца Јакова, кренуо путем странствовања по земљи туђој. Одвојен од оца, који је патио мислећи да му је син мртав, био је чуван и руковођен Оцем свих отаца, Оцем небеским. Купио га је Петефрије, дворјанин фараонов, заповедник страже. Овде „господар његов виде да је Господ с њим, и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој ... а најпосле га постави над целим домом својим, и што год имаше њему даде у руке ...“ (Пост. 39, 3–4). Како у животу праведника скоро увек уз успех иде и искушење, тако је и Јосиф после почетног поверења свога господара дошао у веома тешку ситуацију. Наиме, жена његовог господара се загледала у њега, идући тако далеко у томе да му је предложила љубавну везу. Он је то одбио, ризикујући да буде понижен и омаловажен. Увређена жена је чекала и дочекала погодан тренутак освете оптужујући Јосифа да ју је напао и присиљавао на љубавни однос. Страшна оптужба на праведника. Упитајмо се колико би људи пристало на понуду и превару и колико се оваквих ствари догађа међу људима који све у животу подређују уживању и поседовању, без имало одговорности. Јосиф није пристао на тако нешто, тренутно је осрамоћен неправедно, оптужен и осуђен, али је из овог догађаја изашао као победник иако је проглашен кривим. Доспео је у тамницу где је својом добротом придобио наклоност тамничара, али и поштовање оних који су били заједно са њим заточени у тамници. То су били пехарник и хлебар мисирског цара који су уочили Јосифову доброту, али и друге велике дарове кад је пехарнику протумачио сан говорећи му да ће опет бити у ранијој служби, молећи га да га не заборави кад му се то догоди, док је хлебару рекао да ће бити кажњен вешањем. Пехарник је отишао из затвора и заборавио Јосифа, али кад је фараон уснио своје снове о седам дебелих и седам мршавих крава и седам једрих и седам штурих класова (уп. Пост. 41, 1–8), и потражио тумачење својих снова, пехарник се сетио Јосифа и предложио фараону да га позове, што је овај одмах прихватио. Јосиф је већ на почетку показао трезвену зрелост у вери, не истичући себе, рекао је: „То није у мојој власти, Бог ће јавити добро фараону“ (Пост. 41, 16). Говорећи ово, Јосиф истински сведочи Бога, а не размеће се собом и својим способностима, и у том смислу по саслушању фараоновог казивања о сновима говори: „Бог јавља фараону шта је наумио ...“ (Пост. 41, 25). После овог почетног опредељења у објашњењу он саопштава фараону да ће прво наступити седам плодних, а потом седам неплодних, гладних година, што значи опомену да се припреми током плодних година довољно хране да се преживе неплодне године. Овај догађај је за Јосифа значио нови почетак славе у двору фараоновом, где је он почаствован високим звањем (уп. Пост. 41, 42). Имао је тада тридесет година, носио је у себи жал за земљом отаца својих, али га то није обеснажило да ствара. Није му сметало то што је у „туђој“ земљи, ишао је за оним што му је Бог указивао и током седам родних година складиштио је вишак рода пшенице у житнице, бивши тако сав у служби чувања човековог живота, а не само фараона и његовог царства. Кад су наступиле гладне године, многи су долазили у Мисир да купе жито како би се прехранили. Јосифов отац Јаков, суочен са немаштином гладних година, чувши да у Мисиру има вишка жита, посла своје синове да купе храну, не знајући да је његов син Јосиф тамо. Јаков је послао све своје синове осим Венијамина, и кад је Јосиф видео своју браћу, препознао их је, али није хтео да им то каже. Тада се сети оних својих првих снова о себи и браћи, али им није ништа обелодањивао, само их је оптуживао да су уходе и због тога их је ставио у тамницу тражећи да доведу најмлађег брата Венијамина. Они су се тад сетили свога греха према Јосифу, али га нису препознали, заправо нису могли да замисле да је могуће да баш он тако успе, да буде први човек до фараона. Јосиф је наредио да им напуне судове житом и врате њихове паре којима су платили жито, као залог да ће довести Венијамина остао је Симеун. Јаков се никако није мирио са чињеницом да пошаље најмлађег сина у Мисир, али под притиском глади, пристао је. Тако су пошли са Венијамином у Мисир, пуни неисзвесности и несигурности. Једино је Јосиф чистог срца и пун радости чекао сусрет са браћом. Наредио је да се начини гозба. Кад је видео брата свога Венијамина „Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи где ће се наплакати, и ушав у једну собу онде плака ...“ (Пост. 43, 30). Али, још им се није хтео представити својим именом, још мало је хтео да сачека како би и сам био спреман за тај догађај. Пре тога им је учинио једну малу непријатност наредивши да у Венијаминову врећу ставе његову сребрну чашу, а потом да их претресу и оптуже тражећи да Венијамин остане као слуга код њега, а они да иду својим путем. Хтео је да их испроба, да ли су и даље тврда срца као што су били у вези са њим кад су га продали. На крају, не могавши више да се носи са узвишеним осећањима која су навирала из срца, „бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом фараонов. И рече им: Ја сам Јосиф, је ли ми отац још у животу? ... приступите ближе к мени, и приступише, а он рече: Ја сам Јосиф брат ваш кога продадосте у Мисир. А сад немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла овамо пред вама ради живота вашег ... и тако нисте ме ви послали овамо, него сам Бог ...“ (Пост. 45, 2–5). Само човек јаке вере може да опрости, тамо где нема вере нема ни праштања, постоји само злопамћење и злурада освета. Појединци чак и Бога оптерећују тражењем освете у своје име, без имало служитељске спремности да све сагледавају дубље и далекосежније. Јосиф је показао своју стварну доброту према браћи од почетка, а посебно кад су се они уплашили после очеве смрти. Он их разложно смирује говорећи: „Не бојте се, зар сам ја уместо Бога? Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ“ (Пост. 50, 19–20). Јосиф је успео у љубави, није себе стављао у први план, у свему је видео добру намеру Божију, трудећи се да и сам истрајава у добронамерности и добродетељи, не оптерећујући се себичним интересом. Био је стрпљив у опхођењу са свима, јер ништа није тражио само за себе. Због тога је без злопамћења опростио браћи, није пристао на понуду пожудне жене, није пао кад је доспео у тамницу. Остао је оптимиста и онда кад је безнађе са свих страна надирало на њега. Имајући живу и пуну љубав према свима, остао је непоколебљив у добродетељи. Кроз њега је сав Дом Израиљев стекао добро име и поверење код фараона и целе земље мисирске. Он је пропутио пут оцу и браћи из неплодних крајева у плодоносну земљу Мисирску. Није дозволио да га обеснажи било чији грех и промашај, све је видео како треба, али није престао да добро чини, стварао је у љубави и са љубављу, и као такав он је пример свима нама како треба побеђивати зло у себи и око себе. Он једноставно није дозволио да га било какво зло заведе на беспуће мржње, све што је радио било је у служби свеопштег бољитка, а не ради личне афирмације. Није тражио привилегије и олакшице у животу, бескомпромисно се суочавао са свим људским недостацима, никоме ништа не злопамтећи, али и не попуштајући пред неумесним захтевима зарад тренутног задовољства. Истина је и то да га је Бог често „посећивао“ на различите начине, али се он због тога није гордио него се непрестано смиривао пред великим даровима. Због тога је он заиста велики мисионар љубави Божије међу Мисирцима и претеча новог пресељења изабраног народа Божијег.

Света Тајна Свештенства 2.део за ученике Е-31, Е-32,Е-33,М-31,М-32,М33,Г-31,Г-32

Света тајна свештенства 1. део за ученике Е-31, Е-32,Е-33,М-31,М-32,М33,Г-31,Г-32

Свето Писмо-књига Цркве за ученике Е-11,Е-12,Е-13,М-11,М-12,М13,Г-11

уторак, 31. март 2020.

Црква као место тумачења и доживљаја Светог Писма и Светог Предања за ученике Е-11,Е-12,Е-13,М-11,М-12,М-13,Г-12,Г-12


                             СВЕТО ПИСМО
   


 Поред Светог Предања и Свето Писмо предстваља вид Божијег Откривења. Свето Писмо се назива још и Библија, по грчкој речи βίβλος, што значи књига. У Светом Писму Старог Завета је руком Светих Пророка најављен долазак Месије, Господа Исуса Христа, а у Новом Завету, руком Светих Апостола је описан Његов живот и спасоносна дела.
        Свето Писмо Старог и Новог Завета су једна и јединствена књига, пошто је централна личност у њима један исти Господ – Исус Христос, који је Алфа и Омега Откривења. О јединству Светог Писма сведочи и блажени Августин који каже: "Нови Завет се у Старом скрива, а Стари Завет се у Новом открива".
         Нови Завет је испуњење Старог Завета, јер је Христос у потпуности испунио Стари Завет. У Његовој Личности су се остварила сва старозаветна пророштва и очекивања. Потврду овоме налазимо у Христовим речима: Нисам дошао да укинем закон и пророке, дошао сам да их испуним (Мт. 5, 17). У Новом Завету ступа на снагу Јеванђеље (грч. Εύαγγέλιον – Блага вест), које не противречи Закону[1]. Стога, нико не може да тврди да је истинити следбеник Мојсија, ако не верује да је Христос Бог.

                                                Стари Завет – наслеђе Цркве

         Свети Оци су свагда настојали да сачувају богатство Старог Завета, сматрајући га наслеђем Цркве. Бог је најпре изабрао Израиљ да буде прималац и носилац истине Откривења, а у Новом Завету ову истину прима Црква, која добија назив нови Израиљ. Стари, по сведочанству св. Јустина Философа, управо и припада Цркви, а не Јудејима, јер, по светоотачком учењу, цео Стари Завет јесте Црква у развоју. Када се у првим вековима Хришћанства употребљавала реч "Писмо" или "Писма" онда се мислило на Стари Завет, те се у овом значењу она користи и у Символу вере, и под њом се подразумевају сва старозаветна пророштва и очекивања.
         Црква је своју веру у Христа у Старом Завету и у Новом Завету пројављивала првенствено у богослужењу. Целокупни богослужбени живот је заснован на уверењу да постоји један истинити и вечни Завет који је Бог склопио са људима, као и да постоји потуно сагласје између Пророка и Апостола. У прилог томе је и чињеница да су пророчке књиге и Псалми били окосница богослужења у раној Цркви. Наиме, Јеванђеља нису била одмах написана, те отуда и нису могла бити једини извор сазнања о Богу. Она су се постепено рађала у крилу Цркве, и то превасходно у њеном литургијском животу. Сагласје између два Завета се види и у томе што су називи многих празника из Старог Завета у Цркви остали исти (Пасха, Педесетница и др.), будући да су представљали праобраз догађаја Новог Завета.
Јак утицај Старог Завета се огледа и у богословљу новозаветних списа. Пролог Јовановог Јеванђеља је под неоспорним утицајем мудроносних књига Старог Завета. У посланицама Апостола Павла Римљанима и Јеврејима је очигледан утицај старозаветних законских књига. У личностима и догађајима Старога Завета Свети Оци су видели "праслике" и "иконе" будућих стварности из живота Христовог и живота Цркве.

Свето Писмо и Свето Предање

         Садржај Светог Писма се најбоље разоткрива у светлости Светог Предања. О Светом Писму се и не може говорити мимо Предања, нити се без њега може правилно схватити и уистинудоживети. Једино помоћу Предања његов садржај остаје увек жив и приступачан. Свето Писмо није записани извештај историјског Предања или усмене поуке, него је оно дато у Предању и постоји упоредо са њим. Другим речима, Предање је правилно схваћено Свето Писмо.
          Разумети Свето Писмо, значи открити најдубљи смисао и значење Откривења као историје спасења. Услов исправног тумачења Светог Писма јесте његово доживљавање у Цркви у којој је оно настало. Због тога Црква никада Свето Писмо није видела издвојено из оквира Откривења, те је из истог разлога одбацила као страно и неприхватљиво протенстантско начело Solla scriptura – само Писмо. Наиме, рећи да је Свето Писмо самодовољно, значи одсећи га од Цркве као његовог светотајинског извора.

Живот у Цркви – кључ разумевања Светог Писма

          Црква проповеда Христа, а не само Свето Писмо. Она је, као Тело Христово, на првом месту и она даје пуноту Светом Писму које једино у њој и може бити правилно протумачено. Јеретици и они који су изван Цркве, немају кључ за разумевање духа Писма. Писац ране Цркве, Тертулијан, није хтео ни да разговара са јеретицима о Светом Писму, сматрајући да они немају право да се њиме служе пошто им не припада. По Светом Иринеју Лионском, јеретици "преиначују чињенице из Светог Писма и будући да су слепи за истину, они се противе сопственом спасењу". Св. Атанасије Велики истиче да навођење појединих одељака издвојених из целине Светог Писма и занемаривање свеукупног смисла води у странпутицу. Јеретици не излажу речи Божије ни у вези са истином вере, нити у вези са порукама Светог Писма, и не увиђају његов циљ. Св. Јероним сведочи да се Јеванђеље не састоји само из речи Писма, него из његовог значења: "Не на површини, него у сржи, не у лишћу беседе, него у корену значења. Свето Писмо је корисно за слушаоце само онда када се изговара са Христом, када се излаже са Светим Оцима и када се не проповеда без Светога Духа".

 Савременост и свевременост Светог Писма

          Господ Христос објављује своје речи сваком нараштају, а Светим Духом оне постају разумљиве сваком члану Цркве и црквеној заједници у целини. Речи Светог Писма имају за циљ да доведу вернике у везу са Господом Христом, благодатним дејством Светог Духа. Апостоли су прво упознали Господа Христа кроз његова дела, а потом су вјеровали Писму и ријечи коју рече Исус (Јн. 2, 22). За разлику од њих, доцнија поколења истину о Христу сазнају слушањем или читањем речи о Њему, а потом упознају Његову Личност у Цркви као заједници, а превасходно у Светој Тајни Евхаристије.
           Свето Писмо је увек савремена књига јер је упућена свим нараштајима рода људског, јер проповеда Господа Христа Који је дошао и Који ће поново доћи. То и значе Христове речи: Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи (Мк. 13, 13). Речи записане у Светом Писму јесу ријечи вјечног живота (Јн. 6, 68), јер верне који их слушају и извршују, уводе у Царство Будућег века.

Јаковљева борба за ученике Е-21,Е-22.Е-23,М-21,М-22,М23,Г-21,Г-22


                                                        ЈАКОВЉЕВА БОРБА

 Аврамов унук, Исаков син Јаков својим подвигом стицања првенства, а не наслеђивања, на најбољи могући начин показује да је живот стална одговорност стицања новог, а не статизам наслеђивања туђег. Наиме, он је био млађи син Исаков, његов старији брат Исав је имао „предност“ на основу Закона, само због тога што се први родио. Али није имао и одговорност чувања те предности, при првом сусрету са неком потребом, конкретном глађу, он је продао наслеђено првенство млађем брату, показујући на тај начин нестваралаштво и неодговорност. Тек кад је изгубио, заправо кад се одрекао дара, он је разумео какве привилегије носи оно што је он јефтино продао, за једну порцију хране. Заправо, његов проблем је и био то што је све посматрао само из перспективе нестваралачког интереса, што га је и довело до тога да под теретом глади прода првенство. Своју нестваралачку несигурност, двоумљење и дволичност испољио је и онда кад је требало да се реализује оно што је учинио. Овде имамо и једну врло интересантну појаву, Ревека, мајка Јаковљева и Исавова, препознаје Јакова као достојнијег да прими благослов првенца, иако је Исав „отворио њену утробу“. Она види даље од устаљених форми наслеђа по принципу неког затвореног поретка, зна добро своје синове и баш због тога што их обојицу воли, она је реална у расуђивању. Међутим, овде имамо врло интересантан поступак мајке и млађег сина, која је наизглед усмерена против оца и старијег сина, али није баш тако. Овде је реч о једном дубоко реалном приступу животу, и стварном поштовању неоспорне чињенице да је Исав Јакову продао првенаштво. Неоспорна је, такође, овде превара која је учињена старом и ослепелом Исаку, Исав се сам одрекао оног што је имао, тако да он није преварен. Али је веома интересантна његова реакција: „Близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата свога“ (Пост. 27, 41). На овај начин он показује стварну незрелост за животну динамику, јер не тражи решење него умишља да ће елиминацијом другога сам успети у животу, а крајњи циљ му је само то да ожалости другога, јер је сам изгубио животну радост. Мајка Ревека и овога пута поступа одговорно, спречава даљи сукоб и предлаже сину Јакову да се склони од беса Исавовог, док се све не смири. Ово је заиста мудар савет одговорне мајке која чува мир у кући, што Јаков прихвата и склања се код Ревекиног брата Лавана. На то пристаје и Исак, и тако почиње Јаковљева дуга борба са Богом, људима и самим собом. Он креће у Харан и на том путу је удостојен многих чудесних догађаја и великог богојављења. Сигурно, највеће и најчудесније богојављење јесте ветиљско виђење, заправо сновиђење, тајанствене небеске лествице која спаја небо и земљу, и по којој анђели силазе на земљу и пењу се на небо, док он слуша Божије обећање: „сви народи на земљи благословиће се у теби“ (Пост. 28, 14). Овај поновљени благослов, раније обећан Авраму показује да Бог све што даје даје преко благословених људи као дар свима, а не само онима којима то говори у одређеном тренутку. Интересантно је да Јаков прелива уљем камен на коме је спавао (уп. Пост. 28, 18), а не приноси крвну жртву попут Ноја после потопа, или Аврама у неким другим ситуацијама. Овај детаљ је врло интересантан и илустративан. Сведочи Јаковљеву зрелост у вери и спремност да благодарењем покаже не само захвалност Богу, него и стваралачку будност. Сви каснији догађаји из његовог живота то потврђују. Почев од благословене женидбе, бројног потомства и великог иметка. Наравно, у човековом животу успех увек прати и завист неуспешних. Тако је било и са Јаковом и синовима Лавановим, што опет доводи до Јаковљевог новог бекства, овог пута то је враћање у дом очев после двадесет година боравка у земљи туђој (уп. Пост. 31, 38). То је учинио по благослову Божијем, и то тако што је Бог и самог Лавана спремио на тако нешто (уп. Пост. 31, 29), тако да су на крају успоставили савез. Сведочанство тога било је то што су начинили бедем од камења, и то место назвали Галед (Миспа), и тада је Лаван изговорио речи: „Нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо гледати један другога“ (Пост. 31, 49). Врло је интересантно да се овде Јаков заклео „страхом оца свога Исака“ (Пост. 31, 53). А „страх Исаков“ је родитељско старање и брига о одсутном сину који је морао да побегне од братске освете, преточени у топлу молитву Богу. То је она унутрашња снага коју је имао Јаков у себи, а која је додатно ојачавана многим богојављењима. Наравно, као одговоран човек, он се суочавао и са одређеним страховима, а највећи страх га је обузео при помисли на сусрет са Исавом после двадесет година. Два веома интересантна догађаја обележила су Јаковљев живот непосредно по изласку из Лавановог дома, а током пута према постојбини. Први је чудесна борба, небивало боговиђење, које се десило током ноћи: „кад Јаков оста сам, тада се један човек рваше с њим до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га по зглавку у стегно, те се јаков ишчаши ... Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му рече: Нећу те пустити док ме не благословиш. А човек рече: Како ти је име? А он одговори: Јаков. Тада му рече: Одсада се нећеш звати Јаков него Израиљ, јер си се јуначки борио с Богом и с људима и одолео си. А Јаков запита: Како је теби име? А он рече: Што питаш како ми је име? И благослови га онде. И Јаков надеде име оном месту: Фануил; јер вели: Бога видех лицем к лицу, и душа се моја избави ...“ (Пост. 32, 24–31). Као што је раније Авраму Бог променио име у Аврам, тако и сада Јакову даје име Израиљ, које касније постаје једно од имена Изабраног народа Божијег. То име носи у себи изузетну поруку не само једном човеку, и не само о животу једног човека, постаје опште име човекове успешности. Заправо, највећи Јаковљев успех је то што је препознао 50 51 и исповедио боговиђење, и није се затворио у своју себичну самодовољност. Није умислио да због тога треба да другима намеће себе и своје ставове. То га је још више отворило, што потврђују његове речи приликом сусрета са братом Исавом: „Кад видех лице твоје као да видех лице Божије ...“ (Пост. 33, 10). Њега је боговиђење ослободило сваког страха, и он је тако достигао несагледиве висине и дубине богољубља и човекољубља.

"све ми је дозвољено али све не користи..." За ученике Е11,Е12,Е13,М11,М12,М13,Г11,Г12

уторак, 24. март 2020.

Приношење Исака на жртву За ученике Е-21,Е-22,Е-23, М-21,М-22,М-23,Г-21,Г-22


Приношење Исака на жртву



Годину дана после јављања Бога Авраму у виду тројице путника, испунило се предсказање Господа: Авраму и Сари родио се син, ког су они назвали Исаком. Авраму је тада било сто година, а Сари деведесет. Они су веома љубили свог јединца сина.
 Када је Исак порастао, Бог је пожелео да узвиси веру Аврамову и научи кроз њега све људе љубави према Богу и послушању вољи Божијој. Бог се јавио Авраму и рекао: "узми сина твога јединца Исака, којег ти љубиш, иди у земљу Мориа, и принеси њега на жртву не гори, коју ти Ја покажем".
 Аврам се повиновао. Њему је било веома жао свог јединца сина, којег је љубио више, него самог себе. Али Бога је он љубио више од свега и веровао је Њему савршено, и знао је, да Бог никада и ништа лоше не жели. Он је устао у рано јутро, оседлао магаре, узео са собом сина Исака и двојицу слугу; узео дрва и ватру за сажежење и кренуо на пут.
 Трећег дана пута пришли су к гори, коју му је показао Господ. Аврам је оставио слуге и магаре под гором, узео ватру и нож, а дрва поставио на Исака и пошао са њим уз гору.
Када су њих двојица ишли на гору, Исак упита Аврама: "Оче мој! Имамо ватру и дрва, а где је јагње за жртво-приношење?" Приношење Исака на жртву
     За такву веру, љубав и послушање Бог је благословио Аврама и обећао, да ће имати потомства тако много, као звезда на небу и као зрна песка на обали мора, и да ће у његовом потомству добити благослов сви народи на земљи, тојест да ће из његовог рода доћи Спаситељ света.
     Приношење Исака на жртву било је праобразом или предсказањем људима о Спаситељу, Који ће, будући Син Божији, бити дат Својим Оцем на крсну смрт, на жртву за грехе свих људи.
      Исак, се јавља као праобраз Спаситеља две хиљаде година пре Рођења Христовог, пред-изображавајући, по вољи Божијој, Исуса Христа. Он је, као и Исус Христос, безропотно ишао на место жртвовања. Како је Исус Христос носио на Себи Крст, тако је и Исак на себи носио дрва за жртвоприношење.
       Гора, на којој је Аврам приносио на жртву Исака, добила је назив гора Мориа. Касније на тој гори, поставио је Цар Соломон, по упутству Божијем, Јерусалимски храм.

Aвраам за ученике Е-21,Е-22,Е-23,М-21,М-22,М-23,Г-21,Г-22


                                                             АВРААМ


  Аврам је живео у земљи Халдејској, недалеко од Вавилона. Он је био потомак Симов, и са свом својом породицом, сачувао је истиниту веру у Бога. Он је био богат, имао је много стоке, сребра и злата, и много слугу; али није имао деце и туговао је због тога.
  Бог је изабрао праведног Аврама, да сачува истиниту веру, кроз његово потомство, за цело човечанство. А да би сачувао њега и његово потомство од његовог рођеног незнабожачког народа (зато што је међу сродним људима - било лако могуће научити се идолопоклонству), Бог се јавио Авраму и рекао:
  "Изиђи из земље твоје и из дома оца твојега у земљу, коју ти Ја покажем. Ја ћу направити од тебе велики народ и благословићу тебе и уздићи ћу име твоје. И благословиће се тобом сва племена земаљска", тојест у том народу - у Аврамовом потомству, временом родиће се, првим људима обећани, Спаситељ света, Који ће благословити све народе на земљи.
  Авраму је било у то време седамдесет пет година. Он се повиновао Господу, узео жену своју Сару, сестрића Лота и сво имање, које је стекао, све слуге своје, и преселио се у земљу, коју му је показао Господ. Та земља називала се хананском и била је врло плодородна. Тамо су тада живели хананеји. То је био један од најнечастивијих народа. Хананеји су били потомци Ханана, сина Хамовог. Ту се Господ поново јавио Авраму и рекао: "Сву земљу, коју ти видиш, Ја ћу дати теби и твојем потомству". Аврам је направио жртвеник и принео Богу захвалну жртву.
  После тога земља хананска почела се називати заветованом, то јест обећаном, пошто је Бог обећао да ће је дати Авраму и његовом потомству. А сада она се назива Палестином. Налази се та земља на источној обали Средоземног мора, и по средини њеној тече река Јордан.
  Када су се стада Аврамова и Лотова тако размножила, да им је постало тесно и кад су међу њиховим пастирима почеле избијати непрестане свађе, тада су они решили мирно да се разиђу.
  Аврам рече Лоту: "Да не буде раздора међу нама, јер смо род. Није ли сва земљапред тобом? Одвоји се од мене ако ћеш ти - надесно, а ја ћу - налево".
Лот је изабарао себи долину јорданску и населио се у Содому. А Аврам је остао да живи у земљи Хананској, и населио се близу Хеврона, у дубрави Мамрији. Тамо око храста Мамријског, он је раширио свој шатор и направио жртвеник Господу
Мелхиседек благословљава Аврама
  Кратко време, после тога како се Лот населио у Содому, суседни цар Еламски напао је на Содом, уништио град и узео у плен људе и имовину. Међу заробљенима био је и Лот.
  Аврам, сазнавши за то, одмах је сабрао своје слуге (318 људи), позвао у помоћ суседе, сустигао непријатеље, напао на њих, и отео им сав плен.
  Када се Аврам враћао, њега су дочекали свечано. Мелхиседек који је био свештеник Бога Свевишњега и цар Салимски, принео је Авраму на поклон хлеб и вино и благословио га.
  О Мелхиседеку - о његовом пореклу и смрти, не зна се ништа. Име Мелхиседек значи цар правде: реч салим значи свет. Мелхиседек је праобраз Исуса Христа: као Мелхиседек који је био у исто време и свештеник и цар, тако је и Исус Христос Првосвештеник и Цар. Како за Мелхиседека није указан почетак, ни крај живота његовог - жив је у векове - тако је и Христос вечни Бог, Цар и Првосвештеник; и ми називамо Исуса Христа - Првосвештеником у векове по чину Мелхиседековом. И како је Господ наш Исус Христос дао нама под видом хлеба и вина Тело и Крв Своју, тј. св. причешће, тако и Мелхиседек, праобраз Спаситеља, принео је Авраму хлеб и вино, и као старији благословио је Аврама.
Аврам је са захвалношћу примио од Мелхиседека благослов и подарио му десети део свог плена.

НАПОМЕНА: Види Библију, у књ. "Постанак": главе 12, 14, 15, 16, 17.



понедељак, 23. март 2020.

Крштење и Миропомазање за ученике треће године Е31,Е32,Е33,Г31,Г32,М31,М32,М33


У нашој Светој Цркви постоји седам Светих Тајни.  То су Света Тајна Крштења, Света Тајна Миропомазања, Света Тајна Причешћа – Литургија, Света Тајна Свештенства,  Света Тајна Покајања, Света Тајна Брака и Света Тајна Јелеосвећеа.
Свето Крштење је прва и кључна тајна наше вере и живота. Њу је основао сам Господ Исус Христос када је пред своје Вазнесење послао своје Апостоле на пут и рекао им: „Идите и научите све народе крсетћи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И ако се ко поново не роди водом и духом не може ући у Царство Небеско.“ Ово је непоновљива Света Тајна тј. примамо је само једном, што није случај са Причешћем где га особа прима више пута у животу.
Зато је Света Тајна Крштења прва Христова благовест, Његово јеванђеље роду људскоме. Она је неопходни услов нашег спасења зато је и Спаситељ Исус Хрисотс рекао „ко поверује и крсти се  спашће се а ко не поверује осудиће се “. То је Света Тајна почетак вечног живота, укључење у Христов Живот. Светом Тајном Крштења новокрштени постаје дете Божије и члан Цркве Христове, која је стуб и тврђава истине. Господ је рекао : „ја сам зато рођен, зато сам дошао у овај свет да сведочим истину. И ја сам са вама у све дане до свршетка века“. То значи да је он свагда присутан у Својој Цркви и да је Црква Његово Богочовечанско тело, а сви хришћани крштењем постају чланови тог Богочовечанског  Спаситељевог  тела, заједничари заједнице верних у Духу Светом. Новокрштеном црква постаје духовна мати и пружа му извор благодати и духовног живота.
Појединости које треба знати:
·       Кум треба да буде одрасла православна особа (родитељи и рођаци обично не могу бити кумови детету)
·       Дете може бити крштено у правосланој цркви па и услучају да родитељи нису православе вере
·       Новокрштене  би требало да добије хришћанско словенско име или име неког светитеља
·       Ако ситуација (здравствено стање, као претња могућој смрти) крштење се може обавити по скраћеном поступку. У том случају овај чин може обавити и бабица приликом порођаја крстолико уздижући дете у ваздух изговарајући „Крштава се слуга (ако је мушко или слушкиња ако је женско) у име Оца и Сина и Светога Духа“ касније ако дете преживи свештеник допуни ову Свету Тајну. Сходно томе ова Света Тајна није ограничена ни временом ни простором тј. може се вршити било где и било када ако ситуација тако налаже.
·       Страосна доб не представља сметњу за примање Свете Тајне
·       За крштење је потреба вода, бело платно (пешкир), кум, свећа
Уз саму Свету Тајну Крштења, на самом крају, је сабрана и Света Тајна Миропомазања. Прочитавши молитву свештеник врши помазивање, Светим Миром, свих наших чула кроз која примамо свет и доживљавамо живот. На тај начин новокрштени добија благодат Светога Духа. Свето Миро спремају патријарх  и владике кувајућу га од преко тридесет мирисних трава и уља  и потом освећују.  Иза овог следи три пута опход око крстионице, или вход у вечност, када новокрштени заједно са кумом и свештеником чине тај опход. Сечење косе представља прву жртву новокрштенога који као хришћанин посвећује себе, почевши од своје главе, Христу.
Питања:
1.     Колико пута се крштавамо у животу?
2.     Где и ко све може да крсти дете?
3.     Може ли се особа крстити ако су му родитељи будисти?
4.     Имам 75 година, да ли могу да се крстим?
5.     Шта постајем крштењем?




среда, 18. март 2020.

И, познаћете истину, и истина ће вас ослободити. Јован 8:32