ЈАКОВЉЕВА
БОРБА
Аврамов унук, Исаков син
Јаков својим подвигом стицања првенства, а не наслеђивања, на најбољи могући
начин показује да је живот стална одговорност стицања новог, а не статизам наслеђивања
туђег. Наиме, он је био млађи син Исаков, његов старији брат Исав је имао
„предност“ на основу Закона, само због тога што се први родио. Али није имао и
одговорност чувања те предности, при првом сусрету са неком потребом,
конкретном глађу, он је продао наслеђено првенство млађем брату, показујући на
тај начин нестваралаштво и неодговорност. Тек кад је изгубио, заправо кад се
одрекао дара, он је разумео какве привилегије носи оно што је он јефтино
продао, за једну порцију хране. Заправо, његов проблем је и био то што је све
посматрао само из перспективе нестваралачког интереса, што га је и довело до
тога да под теретом глади прода првенство. Своју нестваралачку несигурност,
двоумљење и дволичност испољио је и онда кад је требало да се реализује оно што
је учинио. Овде имамо и једну врло интересантну појаву, Ревека, мајка Јаковљева
и Исавова, препознаје Јакова као достојнијег да прими благослов првенца, иако
је Исав „отворио њену утробу“. Она види даље од устаљених форми наслеђа по
принципу неког затвореног поретка, зна добро своје синове и баш због тога што
их обојицу воли, она је реална у расуђивању. Међутим, овде имамо врло
интересантан поступак мајке и млађег сина, која је наизглед усмерена против оца
и старијег сина, али није баш тако. Овде је реч о једном дубоко реалном
приступу животу, и стварном поштовању неоспорне чињенице да је Исав Јакову
продао првенаштво. Неоспорна је, такође, овде превара која је учињена старом и
ослепелом Исаку, Исав се сам одрекао оног што је имао, тако да он није преварен.
Али је веома интересантна његова реакција: „Близу су жалосни дани оца мојега,
тада ћу убити Јакова брата свога“ (Пост. 27, 41). На овај начин он показује
стварну незрелост за животну динамику, јер не тражи решење него умишља да ће
елиминацијом другога сам успети у животу, а крајњи циљ му је само то да
ожалости другога, јер је сам изгубио животну радост. Мајка Ревека и овога пута
поступа одговорно, спречава даљи сукоб и предлаже сину Јакову да се склони од
беса Исавовог, док се све не смири. Ово је заиста мудар савет одговорне мајке
која чува мир у кући, што Јаков прихвата и склања се код Ревекиног брата
Лавана. На то пристаје и Исак, и тако почиње Јаковљева дуга борба са Богом,
људима и самим собом. Он креће у Харан и на том путу је удостојен многих чудесних
догађаја и великог богојављења. Сигурно, највеће и најчудесније богојављење
јесте ветиљско виђење, заправо сновиђење, тајанствене небеске лествице која
спаја небо и земљу, и по којој анђели силазе на земљу и пењу се на небо, док он
слуша Божије обећање: „сви народи на земљи благословиће се у теби“ (Пост. 28,
14). Овај поновљени благослов, раније обећан Авраму показује да Бог све што
даје даје преко благословених људи као дар свима, а не само онима којима то
говори у одређеном тренутку. Интересантно је да Јаков прелива уљем камен на
коме је спавао (уп. Пост. 28, 18), а не приноси крвну жртву попут Ноја после
потопа, или Аврама у неким другим ситуацијама. Овај детаљ је врло интересантан
и илустративан. Сведочи Јаковљеву зрелост у вери и спремност да благодарењем
покаже не само захвалност Богу, него и стваралачку будност. Сви каснији
догађаји из његовог живота то потврђују. Почев од благословене женидбе, бројног
потомства и великог иметка. Наравно, у човековом животу успех увек прати и
завист неуспешних. Тако је било и са Јаковом и синовима Лавановим, што опет
доводи до Јаковљевог новог бекства, овог пута то је враћање у дом очев после
двадесет година боравка у земљи туђој (уп. Пост. 31, 38). То је учинио по
благослову Божијем, и то тако што је Бог и самог Лавана спремио на тако нешто
(уп. Пост. 31, 29), тако да су на крају успоставили савез. Сведочанство тога
било је то што су начинили бедем од камења, и то место назвали Галед (Миспа), и
тада је Лаван изговорио речи: „Нека Господ гледа између мене и тебе, кад не
узможемо гледати један другога“ (Пост. 31, 49). Врло је интересантно да се овде
Јаков заклео „страхом оца свога Исака“ (Пост. 31, 53). А „страх Исаков“ је
родитељско старање и брига о одсутном сину који је морао да побегне од братске
освете, преточени у топлу молитву Богу. То је она унутрашња снага коју је имао
Јаков у себи, а која је додатно ојачавана многим богојављењима. Наравно, као
одговоран човек, он се суочавао и са одређеним страховима, а највећи страх га
је обузео при помисли на сусрет са Исавом после двадесет година. Два веома
интересантна догађаја обележила су Јаковљев живот непосредно по изласку из
Лавановог дома, а током пута према постојбини. Први је чудесна борба, небивало
боговиђење, које се десило током ноћи: „кад Јаков оста сам, тада се један човек
рваше с њим до зоре. И кад виде да га не може савладати, удари га по зглавку у
стегно, те се јаков ишчаши ... Па онда рече: Пусти ме, зора је. А Јаков му
рече: Нећу те пустити док ме не благословиш. А човек рече: Како ти је име? А он
одговори: Јаков. Тада му рече: Одсада се нећеш звати Јаков него Израиљ, јер си
се јуначки борио с Богом и с људима и одолео си. А Јаков запита: Како је теби
име? А он рече: Што питаш како ми је име? И благослови га онде. И Јаков надеде
име оном месту: Фануил; јер вели: Бога видех лицем к лицу, и душа се моја
избави ...“ (Пост. 32, 24–31). Као што је раније Авраму Бог променио име у
Аврам, тако и сада Јакову даје име Израиљ, које касније постаје једно од имена
Изабраног народа Божијег. То име носи у себи изузетну поруку не само једном
човеку, и не само о животу једног човека, постаје опште име човекове
успешности. Заправо, највећи Јаковљев успех је то што је препознао 50 51 и
исповедио боговиђење, и није се затворио у своју себичну самодовољност. Није
умислио да због тога треба да другима намеће себе и своје ставове. То га је још
више отворило, што потврђују његове речи приликом сусрета са братом Исавом:
„Кад видех лице твоје као да видех лице Божије ...“ (Пост.
33, 10). Њега је боговиђење ослободило сваког страха, и он је тако достигао
несагледиве висине и дубине богољубља и човекољубља.
Нема коментара:
Постави коментар